Prvi susret sa Bujanovcem i Preševom
Bilo je to sada već davne 2013. godine. Jednog običnog dana zazvonio je telefon. Sa druge strane predstavnica fakulteta i ponuda za prijavu na konkurs. Mesto Bujanovac. Škola sa nastavom na albanskom jeziku.
Bujanovac? Albanci? Posao?!
U tom trenutku, sve što znam o tom mestu i Albancima je ono što čujem na TV-u, medijima kao i da jedan moj poznanik radi kao trgovački putnik, između ostalog, i u Bujanovcu. Sa jedne strane slika, tamo je strašno, sa druge strane, gradić i mesto gde ljudi žive svoje živote.
Tako rešena, da je vreme probati nešto novo, zajedno sa grupom od petoro mladih ljudi iz različitih krajeva Srbije krenem put Bujanovca u organizaciji Misije OEBS-a. Bio je to jedan od prvih projekata pokrenutih za unapređenje učenja srpskog jezika na jugu Srbije. Ali ja vas podacima neću zamarati, o tome možete čitati i informisati se na sledećim stranicama:
https://www.osce.org/files/f/documents/b/f/216971.pdf
http://www.kt.gov.rs/images/Studija%20o%20mogucnostima%20unapredjenja%20nastave_E-VERZIJA%20_SRPSKI_FINAL.pdf
https://www.osce.org/sr/resources/publications?filters=+im_taxonomy_vid_1:(17)+im_taxonomy_vid_3:(126)
Ono što želim da podelim sa vama je moje iskustvo, lična priča devojke koja postaje nastavnica srpskog kao nematernjeg jezika, prihvaćena i vrednovana od lokalnih zajednica u Bujanovcu i Preševu.
I danas se sećam tog prvog dana dolaska i onog osećaja straha koji me nije popuštao. Ne, nije to bio strah da će mi se nešto desiti, već strah od nečeg novog i nepoznatog, strah od napuštanja zone konfora. Milion pitanja u glavi: „kako ću predavati deci kada ja ne razumem i ne govorim albanski jezik, znam svega nekoliko fraza (dobar dan, ja se zovem, hvala, doviđenja) kako ću se sporazumeti, šta ako im se ne svidim, šta ako me ne prihvate??“ Dok se pitanja roje u glavi, zajedno sa kolegama ulazim u potpuno novu i prelepu školsku zgradu. Srednja škola „Sezai Surroi“. Stidljivo izgovaram „miredita“ (dobar dan), dok nas dočekuju nasmejana lica direktora škole i kolega, koji se trude da nam na perfektnom srpskom jeziku objasne, da se opustimo, da ćemo se divno družiti i raditi i da će nam svi biti od pomoći, da se osećamo kao kod kuće – što, zaista, jeste postala moja druga kuća. Tog trenutka pao mi je kamen sa srca, a osećaj straha polako je zamenio osmeh i uzbuđenje ulaska u učionicu. I to je osećaj koji me do današnjeg dana nije napustio, to je osećaj zbog koga se boravak od nekoliko meseci, pretvorio u životni poziv i misiju, osećaj zbog koga se i dan danas nalazim u Bujanovcu, deset godina kasnije!
Učimo jezike naših komšija!
„Ako razgovarate s čovekom na jeziku koji on razume, to odlazi u njegovu glavu. Ako razgovarate sa njim na njegovom jeziku, to odlazi u njegovo srce.“
Nelson Mendela
Prvi susret sa decom albanske nacionalnosti bio je još jedno nezaboravno iskustvo. Kada sam upisivala studije srpskog jezika i književnosti, nisam ni pomislila da će me to odvesti na jednu drugu stranu, među govornike kojima srpski jezik nije maternji. Mala, nasmejana i radoznala lica koja se trude da na srpskom jeziku kažu sve što su naučila i objasne da su srećna što imaju priliku da upoznaju neke nove mlade ljude u kojima vide drugare.
Dani prolaze, a mi učimo zajedno. Moja deca i kolege mene albanski, ja decu srpski. Trudimo se, objašnjavamo slikama, poznatim rečima, gestikulacijama, uvek je tu i neko ko uskoči da pomogne, neko ko zna, srpski i albanski. Ja grešim često, grešim i danas kada sam već ovladala albanskim, a mislila sam da nikada progovoriti neću. (Smeh, zaista, albanski je težak jezik.) Velika je to motivacija i sloboda deci, ako može nastavnica, znači možemo i mi, nije strašno i ako grešimo. Nasmeju mi se i isprave u početku bojažljivo (kako da oni ispravljaju nastavnicu), a sada već hrabro i odvažno, jer takvi uvek i treba da budu!
U poslednje vreme mnogi mladi ljudi napuštaju jug Srbije. Uče svetske jezike i odlaze u neke nove priče, u neke nove zemlje, među nove komšije. I onda, nekako prirodno, nameće mi se pitanje:
Ako možemo učiti nemački, engleski, francuski ili bilo koji drugi jezik kako bismo upoznali i razumeli svet, zašto ne možemo učiti jezike naših komšija – srpski i albanski, jer mi, već jesmo komšije, zar ne?!
Učenjem rastemo!
Danas me često pitaju šta mi je bilo najteže, a ja se nekako uvek setim rečenice sa početka – Gezohem qe ju njoh! (Drago mi je što sam vas upoznala). Kako je teško bilo prelomiti nenaviknuti jezik i izgovoriti je tačno. A koliko je istine izrečeno u njoj! Da, upoznala sam Albance – učenike, kolege, prijatelje – velike ljude! I to je iskustvo koje me je promenilo, oplemenilo i obogatilo, iskustvo koje da mogu da biram uvek bih iznova ponovila.
Tada sam shvatila svoju pravu ulogu. Učenje jezika je samo jedna strana medalje. Naučićemo značenje reči, gramatiku, pročitati književna dela, sporazumećemo se! Ali učenje jezika nikada nije samo to. Kada naučiš novi jezik onda zavoliš kulturu, običaje, spoznaš sličnosti i razlike. A tu je i druga strana, ono na čemu sam posebno zahvalna! To je odnos koji se gradi i razvija među nama, sa decom, sa kolegama, sa zajednicom. Odnos poštovanja, međusobnog prihvatanja i poverenja!
Priča o nastavnici, nastavnici Srpkinji koja uči albanski jezik, koja se druži sa kolegama i ljudima iz zajednice, koja postiže rezultate u radu sa decom se polako širi i razbija predrasude, a vreme pokazuje kako nastaju istinske životne priče, van politike i van slike u medijima.
Danas smo moji učenici, kolege i ja uigrani tim. Trudimo se da otvaramo nove mogućnosti i da se, ne samo međusobno upoznajemo, već i da upoznajemo druge i rastemo svi zajedno. Zato rado učestvujemo u različitim projektima, putujemo, osvajamo nagrade i delimo naše lično iskustvo!
Ima ovde mesta i za one podozrive i sumnjive koji će reći „ma jeste, sve je ružičasto“. Naravno da nije, bilo je uspona i padova, podsmešljivih komentara, reakcija „radiš sa Albancima“, „jel te strah“, „kako možeš“, „stanuješ kod Albanca??!“, „ona je ipak Srpkinja“. Malobrojni su i dobro je da je tako.
Sama ne bih uspela, zato dugujem jedno veliko hvala učenicima, kolegama, prijateljima, Bujanovcu, Preševu, Albancima, Romima i Srbima, koji se zajedno sa mnom trude da gradimo lepši i bolji svet!
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Jačanje inkluzivnih glasova žrtava, transformisanje narativa, koji sprovode Građanske inicijative, Mirovna akcija, Integra, Nova društvena inicijativa, ICTJ i PAX, uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izraženi u tekstu su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Evropske unije.