Ljudi često kažu da susreti nisu slučajni, pa tako ni ovaj susret iz moje priče, verujem, nije bio slučajan. Susreti ruše predsrasude i suočavaju nas pre svega sa samim sobom, ali i sa osobom/a koje stoje preko puta nas. Putem susreta možemo razviti mnoge saradnje, steći prijatelje, postati bogatiji za iskustvo, a vrlo često i mnogo više od toga.
A gde beše to Preševo? Ovako je započeo skoro svaki moj razgovor kada god bih pomenula opštinu Preševo, za koju me prvenstveno vežu moji prijatelji ali i posao preko koga sam iste i stekla. Veoma je zabrinjavajuće ali i neprihvatljivo da društvo u kom živimo zaboravlja pre svega mlade ljude i njihov potencijal kao i da postavlja granice gde one zaista i ne postoje.
Iskoristiću ovu priliku da kao diplomirana profesorka albanskog jezika i književnosti odgovorim na pitanje na koje vrlo često i nemam volju da odgovorim, jer dolazi sa puno neprijatne radoznalosti koja prelazi granicu dobrog ukusa. Pitanje glasi: Zašto je tvoj izbor bio albanski jezik? Za sve vas koji ne znate ili niste nikad imali priliku da čujete katedra za albanski jezik i književnost jedna je od najstarijih katedri na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, postoji duže od jednog veka, tačnije 102 godine. Odgovor je jednostavan, na pitanje mog prijatelja šta je ono što ja znam o Albancima i albanskoj kulturi moj odgovor je bio „ništa“. To je bio momenat gde sam počela da istražujem i da sebi postavljam mnogo pitanja. Izbor jezika, a kasnije i poslovni put poveo me je u avanturu života, poigrao se sa okolnostima i otvorio mnogo puteva za koje nisam ni znala da postoje.
Prvi susret sa mladima iz Preševa desio se u Beogradu. Biću iskrena, tog dana sam izuzetno bila uzbuđenja i radosna kao da sam osećala i znala da će to biti susret koji će mi promeniti život. Festival „Mirëdita, dobar dan“, koji se tada održavao u Beogradu i koji za cilj ima razmenu kosovske i srpske kulturne scene, okupio je mlade, zamislite Srbe i Albance. Ne baš popularno u društvu u kom živimo, zar ne? Mene je sama činjenica da ću biti deo skupa koji okuplja neke mlade ljude otvorenog srca i uma, koji vide šire i žele više činila ponosnom. To je zaista bilo pravo vreme i mesto za mene koja sam tek počela da gradim svoj put u oblastima koje se bave pomirenjem u regionu, aktivnim učešćem mladih i tolerancijom u društvu.
Tokom susreta sa mladima iz Preševa na pomenutom festivalu, ja sam brže bolje potrčala da se pohvalim svojim tada oskudnim ali književnim albanskim jezikom, na koji su oni ostali bez teksta. U pozitivnom smislu, naravno. To je bio moj najveći vetar u leđa, a tek sam bila druga godina fakulteta. Saznanje da na jugu Srbije, žive neki mladi ljudi o kojima ne znamo ništa, sa kojima kontakt skoro i da ne postoji, vratila me je u realnost koju živimo i danas. Realnost koju ja kao mlada osoba ne prihvatam. Realnost koja ne poznaje nacionalne manjine kao deo društva, realnost koja ne prihvata drugog i drugačijeg, realnost koja pravi razlike u državi koja je moja koliko i njihova.
Moj prvi odlazak u Preševo dogodio se 2019. godine, kada sam dobila poziv od svojih prijatelja da prisustvujem događaju koji su organizovali u okviru svoje organizacije koja takođe ima za cilj da osnaži i ohrabri mlade ljude. Taj odlazak bio je odgovor na mnoga moja pitanja koja su se ticala Preševske doline koja obuhvata opštine Preševo, Medveđu i Bujanovac. Mnogi moji poznanici, saradnici i prijatelji kada bi im rekla da putujem za Preševo, pitali bi me a gde beše Preševo? Da li je to u Srbiji? To pitanje me je zbunjivalo, ali trudila sam se da razumem, onda sam shvatila da se jug Srbije tretira kao nešto što je izbrisano na mapi finansija, na mapi političke agende koja nema za cilj da zadrži i motiviše mlade ljude koji tamo žive i da se zbog ograničenih mogućnosti sve više mladih iseljava iz pomenutih opština.
Mladi ljudi ograničeni su po pitanju školstva, građani se sve češće susreću sa problemom pasivizacije adresa, nepoznavanje srpskog jezika sprečava ih da studiraju u Beogradu ili nekom drugom gradu u Srbiji i sve više okrenuti su Prištini i Skoplju. Kulturne manifestacije skoro i da ne postoje, a i one koje postoje nisu posećene jer to nema ko medijski da proprati. Mladi u Preševskoj dolini sve više mi se čini žive zaleđeni konflikt dijaloga između Beograda i Prištine.
Ono što mladi zaslužuju i što su osnovne stvari jeste da im država u kojoj žive obezbedi osnovne uslove za razvoj i da im ne ubija kreativnost kao što je slučaj sa mladima iz Preševske doline. Kada bismo samo i pitali koliko je mladih iz Preševa, Bujanovca i Medveđe do sad posetilo Beograd, procenat bi bio poražavajući, a kako i ne bi kada samo povratna karta od Beograda do tih gradova iznosti 5.000 dinara.
Ovo su samo neki od problema sa kojima se suočavaju mladi ljudi u tim opštinama, i ja zaista nisam mogla , a da to ne spomenem. Ono što me istinski raduje jesu pozitivni primeri, koje bih istakla i o kojima moramo više pričati kako bismo im što više dali na vidljivosti. Naime ja sam svoj karijerni put započela saradnjom sa aktivistima i kolegama iz Preševa, koji su verovali u mene i videli moj potencijal. Prevodila sam tekstove sa srpskog na albanski jezik i obrnuto, i to je bio moj prvi poslovni angažman. Beskrajno sam zahvalna na prilici, i što je najvažnije te saradnje, prijateljstva i kontakti traju i dan danas.
Mladi ljudi danas izloženi su uticaju medija kao i pogrešnim narativima koji forsiraju nasilje i diskriminaciju. Mladi treba da se udruže i da naprave mrežu koja će služiti za povezivanje kroz sport, umetnost, folozofiju i religiju. To je nit koja spaja i ne poznaje vere i granice. Ovo su samo neki od načina kojima se možemo boriti i rušiti predsrasude i narative koji nas okružuju. Ono što je najvažnije mladima ne trebaju političari kako bi stvarali poverenje, mladi su ti koji su nosioci promena na bolje i to društvo nikada ne sme da zaboravi.
Ovaj članak je objavljen u okviru projekta „Otvoreno Preševo“ koji se sprovodi u okviru programa „Dalji razvoj građanskog dijaloga između Srbije i Kosova“ koji sprovodi Centar za regionalizam iz Novog Sada, u partnerstvu sa „Društvom Majka Tereza Kosovo“ iz Prištine, uz podršku Evropske komisije.
